Dr Savic...

Dr Veselin Savić, neuropsihijatar, držeći predavanje u Americi o razlici u navikama i mentalitetu Srba i Amerikanaca, istakao je za njega presudan detalj:

Naša carica Milica, kad joj je poginuo muž, otišla je u manastir a na mestu gde ga je prvi put ugledala podigla crkvu (Ljubostinju), a vaša "princeza" Žaklina Kenedi posle pogibije Džona Kenedija je digla noge prvom bogatom Grku (Onazis) koji je na nju naišao.
To je ogromna razlika medju nama i zato retko možemo da se razumemo.

 

+++

 

Jedan primer kako je rešavao probleme sa ludacima.


Otac porodice iz unutrasnjosti, samoubica recidivista, cetiri pokusaja. Savic preporucen sa klinike kao poslednja slamka spasa. Pri tom zamole profesora da se uzdrzi od prostakluka, da bude sto finiji moze jer je covek u delikatnoj dusevnoj situaciji; tek sto je izvrsio poslednji pokusaj i pukom srecom spasen smrti.

Savic obecava. Covek se pojavljuje. Savic kaze:
"Ajdemo ja i ti ovamo, malo nasamo."

Odlaze u drugu prostoriju.
Tamo, po prici pacijenta, razgovor pocinje Savicevim pitanjem:

"Ajde, koji je tebi kurac, sta bre ti 'oces koju pizdu materinu?!"

Ovaj pomalo zbunjen, ali pocinje da objasnjava svoju zivotnu pricu i koncentrisane razloge zbog kojih je krajnje determinisan da nece odustati od samoubiustva.

Savic slusa, slusa, pazljivo ga promatra. Pa kad ovaj zavrsi, progovara:

"Ma znas sta. Ti si potpuno u pravu, i slazem se sa tobom. Za tebe je smrt jedino resenje, i sto pre se ubijes bice bolje za tebe i druge. Ti si jedan slabic koji i ne treba da zivi, nepopravljiv si ti slucaj, nema lecenja, nema resenja. Jedino sto mogu da savetujem je da se ubijes sto pre..."

Covek izlazi. Odlazi sa prijateljima koji su cekali ispred i ulaze u lift. Neko pita sta je bilo. Ovaj, krece...

"Koje je ovo djubre od lekara. Kod koga ste me vi doveli.... i ovaj covek leci ljude i vazi za najboljeg doktora... sramota. E ne pada mi vise na pamet, necu vala da se ubijem, bas njemu u inat."

Tako je i bilo, nikad vise nije pokusao, cak se i psihicki oporavio, na radost porodice.

 

+++

 

Evo još jednog zanimljivog primera iz rada Dr Veselina Savića

Mlada zena brani doktorsku disertaciju na neuropsihijatriji. Skupila se sva moguca familija, prijatelji u publici. Savic predsednik komisije.

Na kraju, posle briljantno odbranjene teze, svi clanovi komisije daju svoje pozitivno misljenje i na kraju se obracaju zamisljenom Savicu da kao predsednik komisije da svoju ocenu i eventualno postavi neko pitanje kandidatkinji.

Starkelja gleda zenu, gleda ona njega... ceka pitanje.

Najednom ce on:
"Sine, bil' ti dala meni picke?"

Ona zaprepascena, bez teksta kao i cela sala.

On opet:
"Sine, ja te lepo pitam, bil' ti meni dala picke?"

Ona ne izdrza, briznu u plac, suza suzu stize, pocne da se placuci i smrcuci buni nerazgovetno... kako vi to tako... ma kako se usudjujete... sramota... smrc, smrc...

Na to ce profesor svoju konkluziju:
"E moj sine, znas li ti jadna, sta tebe ceka sa ludacima... pa neces ti izdrzati ni jednog jaceg ludaka, kod prvog ces se slomiti kad pocne da ti ga sipa, a svaki drugi ce ti traziti picke... Kad ovo nisi izdrzala... bojim se ja da taj tezak posao nije za tebe. Mnogo si, sine osetljiva a hoces da radis sa ludim ljudima."