DRAGI DNEVNIČE

Uprkos bezbednosnim rizicima, vratio sam se živ i zdrav iz Srbije,

simpatične državice na krajnjem istoku Kavkaza. Vreme je bilo divno,

nisam verovao da i tamo sija sunce, ali se, eto, ispostavilo

drugačije. I ne samo to, činilo se da se niko ne plaši te sjajne kugle

s neba i ne beži u pećine dok ne zađe...

 

Mada sam bio ubeđen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih

država, jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije

CIA o postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile

su se tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica

indijanskih starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak

su, u čast mog dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog

naučnika Nikole Tesle! Baš slatko od njih.

 

Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio

bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara

bakšiša... Takođe, bradata gospođa, koja je ćutke išla za nama

saplićući se o sopstvene noge, uopšte nije gospođa - već premijer,

zovu ga Mirko, valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe

tražili da vrati buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20

dolara. To ga je oraspoložilo.

 

Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se

uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni

efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu

stvar!

 

Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu.

Vredi pokušati. Videćemo...

 

Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio

sam da za jednu „bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i

silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da

vidim lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle.

Simpatični dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš

tako i zakleo se da poznaje čoveka starijeg i od Amerike, koji ne da

nije pojeden, već ima i nekakvu funkciju u njihovom plemenskom

savetu?! Ne verujem! Prezime tog čoveka zvuči kao naziv nekakvog

monstruoznog plana za istrebljenje starije populacije: Krkobabić?!

Srbi su to...

 

Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je

insistirao na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o

srcu Srbije, koje je greškom transplantovano drugom), dok sam ja

pokušavao da saznam šta je uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20

dolara - nazvao je nekog Ivicu, taj se valjda razume u koferčiće.

Pitao sam da li i njemu da pošaljem bakšiš, rekao je: „Ne, Ivica sve

radi iz ubeđenja!" Fin neki čovek.

 

Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva čoveka

kako zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti

kipovi nisu prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam,

Srbi su to...

 

Dočekala me je gospođa neuropsihijatar, koja rukovodi tom

eksperimentalnom terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.

 

Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majci sa likom nekog

čoveka s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i,

pretpostavljam, pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg

dolazi: „Jeb.. vam sve po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme

i pleme, Tačijeve sluge!"

 

Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio

sam i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući: „Thank you, you too"...

Plakali smo oboje...

 

Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu

Mlađan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se

kad im je teško.

 

„Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice.

Nismo imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu,

kaže da je samo vožnja džipom umiruje.

 

Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da

zavijaju na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao „tomahavke",

nekako sam uspeo da zaspim...

 

Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo

i nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!

 

Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!

 

Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva

čekam da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.

 

Čak i „juga", koji se stvarno kreće, ali to mi već ne bi poverovali. Prećutaću.

 

Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.

 

Tvoj: Džozef Džozika Bajden